Duca Dizajn — portfolio sajt koji stoji iza Instagram profila

Duca Dizajn je grafički dizajner iz Novog Sada. Radi četiri stvari: logotipe i vizuelni identitet, vizit karte, pozivnice za venčanja i proslave, i print materijal — brošure, kataloge i flajere. Nema agenciju ni kancelariju u koju se svrati; posao ide direktno, od prvog razgovora do finalnih fajlova.

Kanal na kome se sve dešava je Instagram profil @duca.d.dizajn. Tamo stoje radovi, tamo stižu upiti, tamo se dogovara. Za dizajnera to ima smisla — rad je vizuelan, a Instagram je mesto gde se vizuelno gleda. Problem počinje kod onoga ko još nije siguran: hoće da zna šta se tačno dobija, koliko to traje i kako izgleda saradnja, a profil na to ne odgovara. Listanje objava tri meseca unazad nije odgovor.

Radovi za stvarne naručioce već su postojali — serije vizit karti, logotipi, ilustracije, materijal za štampu. Nedostajala je jedna adresa koja to sredi u red, objasni i stavi cenu na sto.

Sve što posetilac treba da vidi stoji na jednoj strani, podeljenoj u pet celina koje se numerišu dok se skroluje: uvod, Moji Radovi, Šta Nudim, Proces Rada i Česta Pitanja. Navigacija u vrhu ne vodi na druge strane nego skače na te sekcije, a stavka Kontakt vodi pravo na Instagram profil.

Uvodni ekran kaže ko je i šta radi u jednoj rečenici i nudi dva izlaza — portfolio ili profil. Ispod stoje tri oznake koje pokrivaju delatnost (logo dizajn, brending, print dizajn) i tri kratke tvrdnje koje dizajner sam daje: brza isporuka, neograničene revizije, zadovoljstvo naručioca. To su njegove reči i tako i stoje.

Sekcija Moji Radovi namerno nije galerija koja se održava ručno. Umesto reda slika koje bi neko morao da menja svaki put kad nastane nov rad, tu je jedna kartica sa kolažom radova koja vodi na profil. Razlog je praktičan: dizajner objavljuje na Instagramu ionako, a galerija na sajtu bi zaostajala već posle prve nedelje i posle pola godine bi lagala o tome šta on danas radi.

Uz tu jednu stranu idu tri pravne podstrane i sopstvena strana za grešku 404. To je ceo sajt — pet dokumenata, ništa više.

Dve sekcije postoje samo zato da bi prva poruka bila kraća. Proces Rada je četiri koraka — razgovor, skica, dizajn, isporuka — svaki u dve rečenice. Nije to zato što je proces komplikovan, nego zato što čovek koji prvi put naručuje dizajn ne zna šta ga čeka, a to neznanje ga zaustavi pre nego što uopšte pita.

Česta Pitanja rade isti posao, samo direktnije: koliko traje izrada, mogu li se tražiti izmene, koje formate dobijam, kako funkcioniše plaćanje. Odgovori su kratki i konkretni — rok u radnim danima uz napomenu da postoji i hitna varijanta, spisak formata koji stižu na kraju, i podela na avans pre početka i ostatak po završetku.

Ta četiri pitanja nisu izmišljena da bi sekcija imala sadržaj. To su pitanja koja su stizala u poruke, jedno za drugim, i svaki put tražila isti odgovor otkucan iznova. Sada stoje na strani, pa poruka koja stigne posle njih obično već zna šta hoće — a to je razlika između deset poruka koje se pretvore u jedan posao i deset poruka koje pojedu popodne.

Pitanja i odgovori su i mašinski čitljivi, zapisani kao FAQPage, pa mogu da se pojave direktno u rezultatu pretrage, ispod naslova sajta.

Najzanimljiviji deo posla nije bio dizajn nego jedan kvar koji se ne vidi.

Sajt koristi GSAP sa ScrollTrigger za pojavljivanje sekcija i Font Awesome za ikone. Oboje je isprva učitavano sa javnog CDN-a, kako se to obično radi. Onda je preko cele naše flote pooštrena bezbednosna politika sadržaja tako da brauzer sme da izvršava skripte i učitava stilove samo sa istog domena. Rezultat: skripta blokirana, stilovi ikona blokirani, animacije mrtve, sve ikone nevidljive.

Podmuklo je bilo to što se sajt nije srušio. Sekcije su ostale vidljive, jer animacija koja se nikad ne pokrene ostavi element tamo gde jeste. Strana se otvarala, tekst se čitao, ništa nije vikalo da je greška — samo je bila mrtva. Takav kvar preživi mesecima ako niko ne otvori konzolu.

Rešenje je bilo da se biblioteke prestanu pozajmljivati. Skinute su tačno određene verzije GSAP-a i Font Awesome-a, sa svim webfont fajlovima, i postavljene na sam sajt. Time je usput nestala i zavisnost od tuđeg servera koji jednog dana može da promeni adresu, uspori ili ukine verziju.

Dva detalja su pokazala zube. Prvi: fajlovi su prvo smešteni u /vendor/ i i dalje su vraćali 404 — jer pravilo koje važi za sve sajtove na serveru namerno skriva taj folder, pošto se tako obično zove direktorijum sa tuđim kodom koji nema šta da bude javan. Umesto da se dira zajedničko pravilo koje štiti ceo server, biblioteke su premeštene u /assets/vendor/. Drugi: index.html je bio označen kao nepromenljiv na nivou fajl sistema, pa je automatska sinhronizacija tiho pucala i u dnevniku ostavljala poruku koja liči na problem sa granama u gitu. Zastavica je skinuta i sinhronizacija je proradila.

Portfolio bez forme deluje kao sajt koji nema šta da prijavi. Nije tako. Dovoljna je analitika da nastanu obaveze, a merenje koje se pokrene pre pristanka je prekršaj bez obzira na to koliko je sajt mali.

Zato je analitika postavljena kroz Consent Mode v2, sa svim kategorijama u početnom stanju odbijeno. Skripta za merenje se ne učitava dok posetilac ne klikne „Prihvati sve". Ko izabere „Samo neophodni" dobija sajt koji radi potpuno isto, samo bez merenja — a to je ceo smisao izbora koji nije lažan. Odluka se pamti u brauzeru i poštuje pri sledećoj poseti, a sajt čita i signal koji brauzer šalje kada je korisnik u podešavanjima tražio da ga niko ne prati.

Uz to idu tri napisana dokumenta: politika privatnosti po Zakonu o zaštiti podataka o ličnosti i GDPR-u, uslovi korišćenja i politika kolačića u kojoj su kolačići nabrojani poimenično — naziv, svrha, trajanje i ko ih postavlja. Nisu prepisani sa tuđeg sajta. Pišu ono što ovaj sajt stvarno radi: ko drži server i u kojoj zemlji, koliko dugo stoje zapisi o poseti, kome se podaci prosleđuju i kako se saglasnost povlači.

Pošto sajt nema formu, tu se i završava priča o podacima — nema poruka koje se čuvaju, nema baze u kojoj bi stajale, nema izvoza koji bi neko morao da čuva. Najsigurniji podatak je onaj koji se nikad ne prikupi.

Jednu adresu koja radi posao koji Instagram ne radi: objašnjava ponudu, daje početnu cenu, opisuje kako teče saradnja, odgovara na četiri pitanja koja se ponavljaju i vraća čoveka na profil onda kada je spreman da piše. Adresa se može napisati na vizit kartu, poslati u poruci ili staviti u opis profila.

Nema mesečne pretplate za platformu, nema dodataka koji se raspadnu pri sledećem ažuriranju, nema administracije koju treba čuvati lozinkom. Sajt je pet dokumenata i nešto stila — može da se prekopira, preseli i preda drugom bilo kada, bez pregovaranja sa bilo kim.

Održavanje je ono što se stvarno dešava, a ne stavka u ponudi: sertifikat se sam obnavlja, izmene idu kroz git sa tragom, a kvarovi koji nastanu spolja — kao ona bezbednosna politika koja je preko noći oborila animacije i ikone — hvataju se u redovnim proverama cele flote, a ne onda kad se klijent javi da nešto ne radi.

Ako jednog dana dođe sopstveni domen, sadržaj i kod idu netaknuti. Menja se adresa, postavljaju se preusmerenja i sređuje zapis u pretrazi. Sve ostalo ostaje kako jeste.